Bežala sam po klasičnom đačkom kanonu o izbegavanju kontrolnih zadataka i u skladu sa ličnim nacrtom o krađi vremena za vanškolske aktivnosti. Za 45 kidnapovanih minuta mogao se preslišati tekst za dramsku ili dovršiti plakat za likovnu sekciju, iščitati poslednje poglavlje lektire ili prepisati hrpa neurađenih domaćih zadataka.

”Bežanija” je često umela da bude ortački poduhvat u kome bih sa najboljom drugaricom razrađivala vikend-strategije, preslušavala hit singlove lokalnih hard core dripaca i proricala sudbinu iz čaralica i kafe-taloga. Ostatak ukradenog vremena časno smo delile pola-pola. Pola za njene, a pola za moje žalosne ispovesti o nedostižnim simpatijama.

Pored tihotapkačke/sprinterske taktike i plana i programa (zlo)upotrebe otetog vremena, bilo je potrebno i mesto na koje će se pobeći. Omiljena ljuljaška na zapuštenom igralištu, voajerska klupa u obližnjem parku ili kafić u kome smo vikendom palili plesni podijum. Bilo je važno da su cene prilagođene džeparcu (”đački sendvič/đačka kafa”) i da se pušta dobra muzika.

Obzirom da se početkom sledeće godine vraćam u školu – na glancanje osnova i suptilnu nadogradnju – pretpostavljam da ću se vratiti i povremenom bežanju sa časova. Jatačko uporište sam već pronašla u kafiću ”Bassic”. Semestar započinjem parolom ”Back to basics, back to Bassic, back to school”.

U priloženoj foto simulaciji bekstva iz škole pridružila mi se Jovana Bovan sa bloga Cipelica Štiklica. Saučesnički, drugarski i zaverenički, da se blagovremeno podsetim starih navika i načina. A budući da je ”Bassic” jedno od onih mesta na kojima se vazda pušta odlična muzika, a vikendom pali plesni podijum, ni mi nismo odolele da isprobamo neke tanc korake.