Barili | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Prvi akt sam nacrtala sa četiri godine. Kajgana-žutim flomasterom prošvercovanim iz vrtića. Klimtovski zagrljeni muškarac i žena nezgrapno su demonstrirali kako decu ne donose rode niti se rađaju iz kupusa. Obazrivo sam ga uštekala na dnu kutije s igračkama. Da poštedim roditelje moralne hajke i sitnoprovincijskih svetonazora naše šire familije.

Prvi pointilistički pokušaj načinila sam godinu dana kasnije. Hrpa smeđih tačkica i kružića pomaljala se na hartiji bloka broj pet. Vaspitačica je ocenila da nisam prikladno prezentovala temu ”Oranje”. Roditelje je dočekala drugarskom kritikom na račun mog nepoštovanja zadružnog duha i pregalaštva slovenskog seljaka, te nepoznavanja dometa socijalističke mehanizacije. Uzaludno sam objašnjavala da je brabonjasti print u stvari prikaz naše preorane rodne grude davno pošto su pregalnici s ”rakovicama” odradili svoje.

Kolaboracionistički rad na temu ”Oružje” dočekan je jednako neblagonaklono. Dva lista hartije ispunjena kvadratima u najrazličitijim bojama izazvala su seriju pitanja. ”Gde su pištolji, puške, bombe i topovi?” Drugarica i ja smo odgovorile ”Eto tu, u tim šarenim kutijama. Neka ih raspakuju oni što vole da pucaju i ratuju. Oružje je ionako ružno. Bolje da ostane spakovano.”

Ipak, neki su ga raspakovali i iscrtali crvene granice. Linije su im bile grube i bolno su parale hartiju. Varvarski realizam tehnikom krvi na prašini. Meni se to nije dopalo. Crtala sam šarenu čičaglišoliku decu koja žive razdragano u istoj kući. Odala se propagandnom plakatu mira i nenasilja. Ispisivala transparente podrške disidentima i ”šetačima”.

Srednjoškolske dane obeležili su skromni strip pokušaji. Epizode ”Subota veče u gradu: svirke i otpadanja” i ”Moja simpatija”. Fizionomije i ekspresije pojedinih profesora zloupotrebljene su u brojnim pokušajima uvežbavanja karikature. Radio se face paint lirskim zanesenjacima i ideološkim barabama iz literarne i istorijske čitanke.

Međutim, tabaci iscrtane hartije, svežnji potrošenih flomastera i tone prerađene mašte nisu doveli do toga da postanem slikarka. Ali jesu učinili da zavolim one dame koje su odvažno odabrale da kičicom oslikaju ne samo detinjstvo, već čitav svoj život. Kada me je nedavno u jednom od elektronskih poštanskih pretinaca zatekao predlog mlade modne dizajnerke Marijane Mihajlov da na jedan dan budem Milena Pavlović Barili, izgovorila sam ”da” odlučnije i brže nego bremenita mlada.

Sa koferom punim vintage dragocenosti otisnule smo se u kuću Marijanine baba Goge u banatskom selu Elemir. Dok je Marijana slagala odevne komade, a Niuvys neposlušne uvojke moje kose, Marija Kerekeš odala se sebi svojstvenom foto-čarobnjaštvu i tako je nastala ova foto-priča. Vama na čitanje i uživanje, kao što su nama bili topla kuhinja i specijaliteti baba Goge.