Groznica subotnjeg prepodneva | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Sve je zapravo počelo još u petak uveče. Sa rokabili bitangom na izlizanom podijumu za ples. Jedan od onih što teraju šiške na opasno i kotrljaju dogorelu pljugu s jednog na drugi kraj usana. Podvalio mi nekoliko bagatelnih ”Swing kids” fora i kroz uredno štucovane brkove zakazao randevu za subotu veče.

Obećao da me pokupi retromobilom sa uljubljenim branicima i zebrastom jambolijom na zadnjem sedištu. Potplatiće kinooperatera lokalnog bioskopa i odvesti me na projekciju za dvoje. ”Cry Baby” u režiji John Waters-a. Oprobana dripačka šema za prvi sastanak.

I tako počinje groznica subotnjeg prepodneva. U štiklo-kloparavom špacirungu od jedne do druge vintage sekendice i potragom za savršenom haljinom. S predumišljajem da mu doakam na plesnom podijumu. Jer, ta prevejana rokabili bitanga se zapravo dokačila sa okorelom disko šizikom.

Jednom od onih što su odrasle na ”Dirty dancing”-u i ”Footloose”-u, što su hronično patile od vertigo lambada simptoma, što su žarile i palile na školskim ritmičkim sekcijama i za vikend-himnu bespogovorno odabrale Jarbole i ”Hajde, ljudi, da trošimo snagu na ples”. Jednom od onih u koje se rokabili bitange kad-tad fatalno zaljubljuju.

Bitangi i šiziki je sad svaka subota zaljubljena. Ne samo ova Valentinova. Šizika i dalje pati od groznice subotnjeg prepodneva, a bitanga ne odustaje od kino-plesnih mahinacija. A vama, bez obzira da li ste zaljubljeni, predlažem da ove subote svu snagu grozničavo potrošite na ples.