036-2

Jedna ”krpica” manje za jedan korak više

Modirali smo se isključivo subotom. Majka i njene dve ”krmače” redovno bi se zaglavile u ragastovu ulaznih vrata. Za te dve švercerske torbekanje koje su habane u sitnim crnoberzijanskim danima moje porodice podesnijeg naziva nije bilo. Tovljene drečavim šuškavcima, šljašteće belim šangajkama i zajedljivim opaskama carinika. Ja bih vadila predratni ”Schwab” i slagala odevne kombinacije po uzoru na kolekciju proleće-leto 1989. Majka, usnula nakon celodnevnog tumbanja po autobusu, budila bi se zatrpana mojom serijom odevnih predloga za decu uzrasta od 8 do 12 godina.

naslovna_konau010Dna (1)

No, tih 1990-ih godina, dok su etno-modisti parali SFRJ kroj, nikome zapravo nije bilo do mode. Nosili smo šta smo imali i nabavljali samo ono što smo morali. Brižljivo čuvali komade u čije mere više nismo mogli da se uguramo, jer dobar je materijal i nikad ne znaš za šta će zatrebati. A i ta moda – kao Lesi! Malo, malo, pa se vrati. Ovako ćemo je dočekati spremni. Posebno ako nam se vrati u ona, s nestrpljenjem očekivana, bolja vremena u kojima ćemo ponovo moći verno da je pratimo.

DSC_3405-2

U retka neradna subotnja prepodneva majka je šila. Nije bilo odevnog komada u našem regalu ”Ramona” koji se nije mogao prekrojiti, redizajnirati, razmeniti ili pokloniti. Za mene bi ostajala hrpa šarenih restlova da od njih pravim haljine lutkama – tajvanskim barbikolikim plastikanerkama. Kreativnost se postavila krajnje ofanzivno prema sveprisutnoj nemaštini i neodoljivo nas vrbovala u svoje redove. Čak i kada je rasparčani SFRJ kroj bio blago ufircan, a izlozi i glatke stranice modnih časopisa se odenuli novim bojama i paternima, mi nismo odustali od svojih kreativnih navika i načina.

DSC_3409-2

Šivaća mašina Bagat-Slavica sada je štektala u borbi protiv uniformnosti i visokih cena. Jer, ona nestrpljivo očekivana bolja vremena do nas zapravo nikada nisu ni stigla. Batrgali smo se u dilemi da li je moda precenjena ili je naša kupovna moć potcenjena. Subota je postala dan za arheološko-ratarske pohode po second hand radnjama. Drugim rečima, kopanje po nepreglednim hrpama odeće i traganje za vintage artefaktima. Subotom, najčešće, zašivam i odšivam reči po belini hartije sve dok ne nastane foto-priča univerzalne veličine – da paše i meni i vama.

DSC_3411-Edit-2

Ovog puta vas pozivam da zajedno sašijemo jednu priču. Kroj je odvažan, aktuelan u svim sezonama i pristaje svakom ko se usudi da ga ponese. A iscrtala ga je jedna i više nego neustrašiva Milica. Iako nije reč o modnoj dizajnerki, njen kroj će vam pristajati bolje od bilo kojeg brenda. Milica Knežević je sa šesnaest godina doživela tešku saobraćajnu nezgodu u kojoj je zadobila povredu vratnog dela kičme i ostala potpuno paralizovana. Kako sama kaže ”Tokom preživljavanja košmara po bolnicama shvatila sam da imam samo dve opcije – ili da prihvatim ono što je doktor rekao i ostatak života provedem u krevetu ili da mu pokažem koliko nije u pravu.” Napornim i predanim radom, uz neizmernu podršku porodice i svih onih koji su bili inspirisani njenom borbom, Milica je u poslednjih pet godina i te kako dokazala da obeshrabrujuće prognoze nisu bile tačne. Međutim, Milica se još uvek bori za svoj prvi korak.

DSC_3432-2

Zahvaljujući donacijama Milica je imala priliku da provede pet meseci u neprofitnom rehabilitacionom centru ”Project Walk Orlando” gde je učestvovala u jednom od najboljih programa vežbanja za povrede kičmene moždine. Obzirom da u Srbiji ne postoji ovakav program, Milica je odlučila da osnuje neprofitni rehabilitacioni centar u kome bi osobe sa povredom kičmene moždine mogle da upražnjavaju specifične vežbe kojima se jačaju i stimulišu mišići i nervi, što dovodi do povraćaja osećaja ili funkcije u delovima tela, bolje cirkulacije, održavanja gustine kostiju, regulacije krvnog pritiska, boljeg opšteg zdravstvenog stanja, pa čak i do toga da se opet prohoda. Obzirom da je svaka povreda različita, samim tim su i rezultati koji se postižu različiti, ali sigurno je da ovakav način rada poboljšava kvalitet života. Pored toga, centar će pružati informacije na osnovu ličnog iskustva onih koji su već doživeli povredu i članova njihovih porodica o tome kako sprečiti neke neželjene pojave i kako izgleda život nakon povrede.

11016632_879379928773551_1357073522_n

Da bi Milica realizovala svoju odlično skrojenu priču, potrebno je da mi budemo dovoljno odvažni i ustupimo joj svoj najbolji materijal. Stoga vas pozivam na modnu neposlušnost. Kao što rekoh na početku teksta, nema tog odevnog komada koji se ne može prekrojiti i redizajnirati. Moda je često precenjena, a mi smo, čak i sa našom potcenjenom kupovnom moći, bar ponekad impulsivni kupci. Zato odustanite od prve naredne kupovine tog hit&šik odevnog komada i novcem koji ste planirali da potrošite podržite inicijativu za otvaranje neprofitnog rehabilitacionog centra. Pod parolom ”Jedna krpica manje za jedan korak više”. Taj žaket kome svakodnevno prigovarate može da izdrži još jednu prolećnu sezonu, a haljinu za predstojeću proslavu možete pozajmiti i od prijateljice. Odajte se starim, oprobanim, kretivnim navikama i načinima i odreknite se te jedne kupovine. Miličin kroj je saosećajan, društveno odgovoran i nadasve hrabar, a to su modeli (ponašanja) koji su aktuelni u svakoj sezoni i koji će vam pristajati bolje od bilo koje kolecije proleće-leto 2015.

Za detaljne informacije o načinu uplaćivanja posetite Miličinu stranicu ”Želim da koračam, pomozite mi” (opcija ”About”/”O stranici”).

Heroj-dama: Milica Knežević

Kostim-dama/kucala 53 reči u minutu: Radmila Radojković

Šik & šiz od frizure i šminke: Dragutin Marković

Foto-maestro: Igor Ripak

Asistentkija fotografije: Marija Kerekeš

Fotografija iz privatne arhive Milice Knežević.

Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0Email this to someone