Paulina | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Otac je izričito branio da gledamo partizanske filmove. Bio je ponosan na našu tvrdokornu porodičnu lojalnost monarhiji i na moju izjavu koja se godinama prepričavala na porodičnim okupljanjima – da je kralj Aleksandar I Karađorđević najlepši čovek u istorijskoj čitanci. Nije ni slutio da sam ja, u dosluhu sa videotekarom iz susedstva, krišom pogledala ”Valtera”, ”Sutjesku” i ”Most”. Dok su druga deca kradom gledala nemačke porniće, ja sam prebrojavala nemačke vojnike koje je Bata Živojinović zdušno tamanio utirući celuloidne puteve revolucije.

Kada me je Olivera Skoko, kustoskinja zrenjaninskog Narodnog muzeja, pozvala da kostimom dočaram lik slikarke i partizanske heroine Pauline Sudarski na otvaranju izložbe ”Od ekspresivne vedrine do tragičnog kraja”, uhvatila me je blaga panika. Ne zbog izdaje rojalističkih aršina moje porodice, već zbog turobne sumnje da ću povereni mi zadatak izvršiti valjano. Jedina partizanka koju sam lično poznavala bila je gorostasna, krš i golet bosom nogom pregazila, monumentalna kao i sve ostale borkinje iz revolucionarnog predanja čiji su portreti isticani na panou od jute o Danu škole i 8. martu. Šećerlemastu punđu, kojom je ta partizanka ceremonijalno parala oblake o svakom Danu republike polažući venac ispred zgrade Komiteta, bih još i mogla da izimitiram, ali onaj krš i golet nikako.

Nakon što je s nepunih 29 godina poginula u dolini Sutjeske, Paulina Sudarski se uglavnom pominjala kao partizanska heroina. Revnosna bolničarka brigadnog saniteta koja je po cenu života ostala uz ranjenike. O Paulini slikarki govorilo se ređe. Ova pripadnica prve generacije studenata upisanih na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, a zatim i akademska slikarka, ne pominje se u publikacijama koje se bave srpskim slikarstvom XX veka. Ne tako mali broj radova koji čine njen legat brižno se čuvaju u zrenjaninskom Narodnom muzeju, Galeriji Matice srpske, novobečejskoj predškolskoj ustanovi koja nosi njeno ime, kao i kod dve naslednice.

Stoga je izložba ”Od ekspresivne vedrine do tragičnog kraja” svojevrsni pokušaj da se Paulina dočara prvenstveno kao slikarka – u vedroj dekorativnosti, osunčanom koloritu i sanjalačkoj toplini kojima su njeni radovi obeleženi. Još uvek neometana radost i građanski modernizam 1930-ih godina u kojima je stvarala, putenost i trijumf života, kao i zarazni optimizam kojim je, prema retkim i skromnim zabeleškama, zračila. Njen kolega, Milivoj Nikolajević, opisao ju je kao druželjubivu i komunikativnu, dragu i darovitu, ”sa vedrinom koja je široko zračila i sve nas osvežavala”, kao osobu u čijem prisustvu čovek postaje optimista i kada to nije.

Tih 1930-ih, dok su beogradskim korzoom špartali ”lafovi” i ”lafice” po poslednjoj pariskoj modi, Paulina se odevala praktično i odmereno. Uz neizbežan ljupki detalj poput vezene pismo torbe, malenog ručnog sata, heklane kragne, čipkane bluze, filigranske narukvice, ukrasnog češljića ili beretke. Kako piše kustoskinja Olivera Skoko ”Svojim radom i svojim životom, izgledom i ophođenjem, kao i širom društvenom angažovanošću, Paulina Sudarski nije bila ni avangardna, ni revolucionarna. Ali je bila prisutna. Bila je odgovorna i posvećena. I kao da je svemu prilazila onako srčano i harizmatično, kako će i okončati svoj život, misleći na druge, više nego na sebe.”

Kada je 1936. od strane KPJ pokrenut nezavisan i legalan časopis ”Žena danas” čiji je zadatak bio da probudi političku svest žena Jugoslavije, Paulina je bila angažovana kao jedna od ilustratorki. Ovaj časopis donosio je edukativne tekstove o rodnoj ravnopravnosti, praktične savete za zaposlene žene koje su po završetku radnog vremena čekale uloge domaćica i majki, savete o odgoju i zdravstvenoj zaštiti dece, krojačke savete za jeftine i praktične, a opet ženstvene i ljupke odevne komade. Predavački rad kome se potom posvetila prekinuo je Drugi svetski rat. Paulina se sa suprugom Blažom Đuričićem, kasnije proglašenim za narodnog heroja, otisnula na front. U teškim ratnim okolnostima, usled ograničenog sanitetskog materijala i lekova, gladi i iznemoglosti, Paulina se držala odvažno i brižno posvetila ranjenicima. Za razliku od njenih kolega koji su iza sebe ostavili portrete saboraca i scene borbi, nema dokaza da je Paulina tokom rata crtala i slikala.

Likovni kritičar Đorđe Jović je o Paulini pisao kao o ”slikaru čija je paleta očišćena od početništva i pripremljena za umetničku ozbiljnost, ali su Sutjeska i neprijateljski rafali tu umetnost izuzeli iz umetničke biografije Vojvodine i Jugoslavije”. Poput Bogdana Šuputa, Jurice Ribara i Bore Baruha, slikara čiji životi su prerano okončani u vihoru rata, Paulinino stvaralaštvo ostaje nepravedno uskraćeno za zrelost umetničkog senzibiliteta kojim je već na početku svoje karijere obećavala mnogo.

Kako na samom kraju kataloga ove izložbe piše kustoskinja Olivera Skoko ”Ova vesela, vedra, doterana devojka odšetala je sa beogradskog korzoa na samom kraju četvrte decenije kao jedna od prvih diplomiranih slikara Akademije likovnih umetnosti. Godinu dana kasnije učinila je baš onako kako su se u proglasu svom narodu obratili srpski pisci i umetnici: ”… mi smo se priključili tebi, pošli smo zajedno s tobom u šume, dvostruko naoružani: perom i puškom, kičicom i bombom.” (…) Uvek uz nekog – uz kolege, uz saradnice, uz supruga, uz svoje učenike, konačno uz ranjenike … U svemu odmerena, vredna, posvećena, odlučna i baš onako kako se potpisivala u zvaničnom obraćanju – učtiva Paulina Sudarski … ”

Pored brojnih crteža, odabranih portreta, aktova i pejzaža, kao i ličnih stvari slikarke, na izložbi ”Paulina Sudarski: od ekspresivne vedrine do tragičnog kraja” očekuju vas i dva improvizovana ambijenta – slikarkin atelje i sanitetska partizanska bolnica. Izložbu možete pogledati u Narodnom muzeju u Zrenjaninu (Subotićeva 1) do kraja aprila.