Jugokino | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Petkom uveče se igrala kanasta kod Miše i Ilonke. Za trpezarijskim stolom uz nemilosrdno handiranje po cvetnoj mušemi. Dok su odrasli skupljali trilinge i nizove, ja sam skupljala replike s druge strane ”harmonika” vrata. Kvazi kocoške seanse ostavljale su sate i sate za neometana druženja sa trapavim Banetom Bumbarom, prevejanim Mikijem Rubirozom, smotanim Čombetom i glupim Ušketom. Krala bih Karanovićeve kadrove i pravila svoje edicije ”Bumbar u plesnoj školi”, ”Bumbar u Rovinju” i ”Bumbar beži u svet”. Svakako mi je već bilo dosta ”Cice u prodavnici” i ”Cice na planini”.

Subotom prepodne smo svraćali u videoteku. Mama bi vadila sitniš iz novčanika dokusurenog malim kanastama i pijačnim pazarom, i redovno pitala kuda putujemo ovog vikenda. ”Na more sa gospođom Diklić ili kod Milana na salaš u malom ritu?” Videotekar Bole bi dobacio ”U Kosjerić ne možeš. To sam već iznajmio.” Uglavnom bih birala truckanje narandžastom Dianom do rive, zahvalna što se ovog vikenda nećemo potucati sa nesretnom Dafinom i Isakovičima po tmurnoj i pustoj vojvođanskoj kaljuzi.

Nedelja je bila dan za jugokino. Ušunjala bih se u uvodnu špicu sa četkom za feniranje i najavljivala glumce i ostale filmske radnike. Maska: Stanislava Zarić. Kostim: Mira Čohadžić. Ton: Siniša Jovanović Singer. Muzika: Zoran Simjanović. ”Garant dobar film!” ubacila bih zadihano između dva imena. Veče je bilo rezervisano za bolje živote nekih srećnijih ljudi koje smo verno pratili iz epizode u epizodu. Pred spavanje bih mrmljajući ponavljala lekciju iz prirode i društva i filmske replike koje sam naučila tog vikenda.

Tim replikama sam održavala formu u nezvaničnom i vazda izjednačenom filmskom šampionatu u kome smo učestvovali moj drug iz ulice i ja. On bi mene dotukao replikama iz ”Braće po materi”, a ja njega replikama iz ”Ljubavnog života Budimira Trajkovića”. On bi primakao prst štekeru i imitirao nesretnu Vranku kako gine od strujnog udara na mešalici. Ja bih skočila sa trpezarijskog stola oponašajući bacanje ubijene Drage Mašin sa balkona.

Filmskom replikom sam umalo navukla gnev i anatemu šire familije kada sam na jednom porodičnom okupljanju dočekala rođaka i njegovu dugogodišnju devojku rečima ”Ooooo, stari ljubavnici, svele ljubičice!”, koju izgovara Sonja Savić u ”Šećernoj vodici”. Zbog filmskih replika me i jedan momak ostavio. Kao jugokino analfabeti te replike su mu bile toliko mrske da sam bila primorana da biram između njega i njih. Bio je sasvim fin momak i rado ga se setim svaki put kad se neko namršti na ”njih”.

Na odbrani diplomskog rada iz oblasti jugoslovenske kinematografije srdačno sam se zahvalila celuloidnim roditeljima moje generacije Mileni Dravić i Ljubiši Samardžiću, vrsnom sociologu među rediteljima Mići Miloševiću, večito dovitljivo-vickastom subverzivcu Milanu Jeliću, antiherojima crnog talasa i svim mladim i zdravim kao ruža poklonicima jugokina. U suludom vremenu mog odrastanja, vremenu stalnih etnonacionalnih nedorečenosti i političkih prekrajanja, jugoslovenska kinematografija se pokazala kao jedina konstanta i najbliže zavičaju koji ću ikada imati.

Fizički frustrirajuće neuhvatljivo mesto na kome sam zavolela prepevane šlagere i rokenrol ”Zvezdanih noći”, naučila šta to znači drugarska kritika, zazirala od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja i ponekog ino-partnera, smejala se manje i više antologijskim replikama. Mesto na koje sam verovala da je nemoguće ušetati, sve dok nisam dobila priliku da posetim Yugodom.

Yugodom slovi za ”bed&breakfast”, ali je zapravo mnogo više od toga. Prema rečima Maria Milakovića, kostimografa i autora ovog doma, Yugodom je boravišni muzej. ”To je zbirka nameštaja, dekoracija, suvenira i sličnih predmeta iz perioda jugoslovenske moderne smeštena u stanu vojne zgrade iz 60-ih godina prošlog veka na Dorćolu. Nameštaj je autentičan i iz tog perioda, proizveden u SFRJ. Zgrada je autentična, stan je autentičan. Yugodom je takođe autentičan ali je originalna kreacija, nije replika niti imitacija nekog starog SFRJ stana nego je stan/muzej/izložbena umetnička postavka/kolekcija dizajna koja je snažno inspirisana odabranim delovima estetike, umetnosti, dizajna i istorije SFRJ.”

Ovaj dom namenjen je turistima koji su rado posećivali Jugoslaviju, onima koji nikada nisu imali priliku da je posete, kao i onima koji su nekada živeli jugoslovensku svakodnevicu. Kako objašnjava Mario ”Neki od naših gostiju ne dolaze sa predznanjem o SFRJ ali cene dizajn moderne i odluče da svoj boravak u Beogradu provedu kod nas isključivo iz estetskih razloga. Drugi dođu da bi rekonstruisali sećanja na vremena koja pamte sa nostalgijom i koja im možda na neki način, idealizujući ih ili ne, nedostaju. Ono što je lepo, što me istinski ispunjava i daje mi osećaj radne satisfakcije jeste da Yugodom u svima budi pozitivna osećanja, rekao bih možda čak i jedno univerzalno osećanje, karakteristično za sve goste bez obzira na to odakle dolaze i njihova iskustva, a to je evociranje nekih lepih, emotivnih sećanja iz pošlosti.”

Yugodom je nastajao spontano, uz strpljivo traganje i brižljiv odabir nameštaja, plakata, sitnog pokućstva, knjiga i dekoracija. Nastajao je upravo onako kako jedan dom samo i može nastati, uz svesrdnu pomoć i podršku Mariove porodice i prijatelja. Inspirisan industrijskim dizajnom sredine dvadesetog veka, jugoslovenskom svakodnevicom i kinematografijom. Tri sobe Yugodoma podeljene su u tri dekade. U sobi ’60-ih nalazi se plakat filma ”Ljubav i moda”. Soba ’70-ih posvećena je zabranjivanim filmovima ”Misterije organizma” i ”Maškarada”. A dnevni boravak predstavlja omaž simpatičnim komedijama iz ’80-ih ”Nije lako s muškarcima”, ”Špijun na štiklama” i ”Ćao, inspektore”.

Boravak u Yugodomu doživela sam kao šunjanje po nekom ugodnom porodičnom kadru jugoslovenske kinematografije. Kao povratak kući nakon pustolovnog, ali predugog putovanja. Kao mali, ali konačno uhvatljivi, komad sveta koji sam volela i koji je mene voleo kroz televizijski ekran. Kao mesto, pardon, dom u koji ću se opet vratiti. Što svakako preporučujem i vama.