Zvezdana prašina | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Otkad je Dejvid Bouvi umro, više niko ne umire. Svi naprosto odlaze na koncert Dejvida Bouvija. Kad se kome hoće na onaj svet. Ili mora, što je češći slučaj. Eto, tako sam odlučila.

Umreti ili reći da je neko umro, naprosto je nezamislivo. Zato tu reč više ne mogu da izgovorim.

Reći ćete da je to eufemizam. Ili infantilni odbrambeni mehanizam. I nećete pogrešiti. Načiniću samo malu poetsku korekciju – to je bacanje zvezdane prašine u oči. Jer, ta vrsta odlaska i nije ništa drugo do povratak zvezdanoj prašini.

A ljudi uglavnom odlaze nevoljno i opirući se. Pa se zvezdana prašina redovno diže za njima. Upada u oči onima što ostaju i mašu kao da tobož ispraćaju voz iz stanice. Jer vole da misle da je zapravo reč o putovanju. Posebno ako je neko dugo bolovao. Onda kažu, eto, napokon će se i on odmoriti. Ali mu na tom odmoru ne zavide, kao što se obično zavidi na letovanjima i zimovanjima onima koji putuju. Niti se iko nada razglednici s takvog putovanja. Jer nju bi protumačili kao pozivnicu za onaj svet. Već samo stoje i mašu. I trljaju oči pune zvezdane prašine od koje plaču.

Bila je ta jedna baka Vida. Nastavnica geografije i razredne nastave u penziji. Ona je više od svih verovala da je reč o putovanju. Sa termos bocom, rezervnim čarapama i Biblijom umesto turističkog vodiča. Kao nekad kad je vodila decu na ekskurziju, zimi na Kranjsku goru, a leti u Dobrotu. I svake četvrte godine u Rovinj, na matursku ekskurziju.

U godini u kojoj je umrla, ispod kreveta je držala spakovan kofer. Kožni, dozlaboga pohaban, i uredno spakovan za putovanje. Kad god bi osetila da je steže u grudima, ona bi stegla ručku kofera i sedala u taksi. Jer, da bi zbilja bilo putovanje, mora drum da ti se skotrlja pod točkovima. Sa zadnjeg sedišta i sa pola daha, dobacila bi vozaču ”Vozi za sve novce!” To za sve novce bi redovno bilo do prvog doma zdravlja i ampule aminofilina. Na vozačevo panično insistiranje i uz njeno uporno negodovanje.

Jer, baka Vida je više od svega želela da otputuje. Skoro dvadeset godina je bila u penziji i više ni na školske ekskurzije nije išla.

Čekajući da se zviždukavi udisaji stišaju i da lekar napiše izveštaj, baka Vida bi otvarala kofer i vadila kartonsku kutiju obmotanu smeđim pak papirom i uvezanu kanapom.

”To sam ja u nedelju umesila. Malo da imam za put, a ostalo za mog pokojnog Momčila. Uželeo se sigurno, mnogo ih je voleo.” Pred zbunjenim lekarom raspakovala bi se kutija puna vanilica. Baka Vida bi srdačno dodala ”Uzmite, slobodno. Preukusno mi ispadnu svaki put. A i što ono kažu, nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.”

Kao i putovanje.

Poslednja pesma objavljena za života Dejvida Bouvija je upravo ”Lazarus”. A svi znamo da je Lazarus čovek koji zapravo ne može da umre. Zato se nisam mnogo zabrinula kada su javili da je Dejvid Bouvi, opet ta nezamisliva reč, umro. Ne ume on to. Pa on je sam sebi nadenuo prezime Bouvi, što znači lovački nož koji ima oštrice sa obe strane. On bar ume da napravi mali prorez na svakoj nezgodnoj životnoj situaciji i da se kroz njega glatko provuče.

On može samo da ode na turneju po onoj istoj zvezdanoj prašini. Da napravi par krugova oko planete sa majorom Tomom. Da vidi da li ima života na Marsu. I da se potom, kao Lazarus, vrati. I možda dovede i nekoga sa sobom. Ja znam koga bih želela, a verujem i vi.

Eto, tako sam odlučila.

Zbog Bouvija koji praši po zvezdanoj prašini. Zbog majora Toma i vanzemaljca Zigija koji sede u VIP loži. I zbog jednog dobrog čoveka koji tapše iz prvog reda. Uvek je znao da se izlakta na koncertima i zauzme dobro mesto. Ne sumnjam da mu je to i ovog puta pošlo za rukom.