Brodolomni ljudi | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Svaki put kad poželim da se upustim u neku pustolovinu, ja obučem mornarsku haljinu.

I za početak savijem brod od papira.

Da pustolovine počinju brodom na u nedogled nanizanim talasima, onda kada te više ništa ne može zainteresovati na obali, naučila me je tetka Rada. Profesorka jugoslovenske književnosti i tada bibliotekarka u mojoj osnovnoj školi, kada mi je preporučila da pročitam Mobi Dika.

Nedugo potom, tetka Rada je otplovila u Australiju. A mene je, u ostatku mog detinjstva, više impresionirao njen moreplovački poduhvat nego sve dogodovštine o kojima je pričao Išmael.

Jer, nema ničeg začuđujućeg u tome što razni Išmaeli ovog sveta svako malo pakuju ”malo ili baš nimalo novca” i malo više snova u svoje vreće, te kreću put plavog prostranstva.

Ali ima ponešto čudnovato, a ponajviše čudesno, kada to učini žena u mrkoj haljini strogog kroja i s pepeljastom punđom na vrh glave. Naizgled sasvim van pustolovnog žanra i protivno društvenim konvencijama varošice iz koje se otiskuje na putovanje.

Posebno kada znaš da su neke prethodne vode za nju bile brodolomne. Onda kad su ih svojim ružnim zadahom u vrtlozima talasali neki zli ljudi, koji su stajali na do krvi suprotstavljenim obalama. I potapali one koji su odabrali smislenu plovidbu umesto iskrcavanja. Jer im je bilo jasno koliko su obe obale pogrešne.

Neki brodolomnici bi još dugo plivali ispod površine vode u pokušaju da izrone živote koje su živeli pre tog užasnog rata. Sve dok izmoreni ne zaplutaju, dopuštajući talasima da ih nose bez cilja. Neki bi grčevito dugo sedeli u plićaku. Previše uplašeni da zakorače na obalu, a s nedovoljno daha i odvažnosti da zaplivaju ponovo.

Ali ne i tetka Rada.

Ne znam da li je na svoj veliki moreplovački poduhvat pošla u mornarskoj haljini ili onoj svojoj mrkoj, ali znam da je stigla do jedine obale na kojoj je iskrcavanje imalo smisla. Dok je prekookeanski brod nosio njene teške kofere, a onaj papirni njene snove. Sa širokim osmehom između strogog kroja haljine i još strožije visoke punđe. Bar sam tako volela da je zamišljam.

Takve je se setim i svaki put kad poželim da uplovim u neke nove životne vode. Pa, obučem mornarsku haljinu. Onako, simbolike radi.

Tu haljinu obučem i svaki put kad shvatim da su mi brodovi već dugo nasukani u pesku, a pustolovine ni na vidiku. Uverena da njom prizivam velike talase novih prostranstava. Bez straha od brodoloma.

Jer, brodolomni ljudi uvek su zanimljiviji od onih vazda nasukanih na pesku.

Čak i kad su zbilja zgodno preplanuli od sunca, oni nasukani su uvek tromi od tople i rasplinute lenjosti koja prožima sve dane njihovog postojanja. Nepromenjljivi kao uvek ista linija horizonta u koju gledaju bez čežnje. Već puštaju da im pesak curi kroz prste, verujući da ga imaju koliko i cela plaža.

I umesto da gurnu svoje nasukane brodove u talase koji se razigrano nižu, neprimetno se predaju onom jednom koji će, tu na obali, da ih potopi kad se najmanje budu nadali.