Leto smo proveli na drumu.

Treperava od žege, ravna linija pejzaža je rezala šoferšajbnu na pola. Naš narandžasti spaček furgon kotrljao se kao sunce preko panonskog mora. Zarđalo i prašnjavo od atarskih prečica.

Svakog dana gradski trgovi i zagušljive sindikalne sale. Iz vrele utrobe furgona tata bi izvlačio knjige. Tople i mirisne, upravo ispečene za čitanje. Slagali smo ih po šatorskim krilima i rashodovanim kancelarijskim stolovima od furnira izrađenim u zagrebačkoj tvornici ‘’Jadran’’. Tata je bio akviziter, a mene je preko letnjeg raspusta kaobajagi uvodio u posao. Kao u priči Dragoslava Mihailovića.

Kupovalo se zdušno – na potrošački kredit, administrativnu zabranu i neizostavno ‘’na metar’’.

Muškarci su vadili građevinski metar iz džepova plavih mantila i zamašćenih radnih kombinezona, vodili računa da nijedan centimetar ne pretekne i da je komplet knjiga tvrdokoričen. Žene su pazile da se hrbat slaže sa blago reljefnim tapetom sa cvetnim motivom, presvalkom na kauču i regalom ‘’Ramona’’. Sasvim sam ih razumela dok su zajapurene i neodlučne krojačkim metrom uzimale meru Zoli i Dostojevskom.

I meni je tata poklonio metar ‘’Plave ptice’’ i pola metra ‘’Dečjeg sveznanja’’ da se slažu uz detinjstvo.

Sa kesama punim knjiga izdeljenih na tomove i deset mesečnih rata, žene bi mi prilazile i zapitkivale hoću li i ja biti akviziter kad porastem.

‘’Ne. Biću Dolores!’’ odgovorila bih odlučno, pa starmalo dodala ‘’Za prijatelje Lola. Je l’ tako, tata?’’

Uputio bi mi zaverenički osmeh preko kompleta ‘’100 jugoslovenskih pisaca’’ koji je s mukom ubacivao u furgon. Žene bi odlazile zbunjene, u nesigurnom uverenju da je reč o nekoj estradnoj zvezdi ili filmskoj divi. Tata bi s treskom zatvorio vrata furgona i izdao naredbu za pokret.

‘’Bez sladoleda?’’ pogledala bih ga upitno i potrčala prema obližnjoj poslastičarnici. A trg bi se orio od mog grlenog ‘’NO PASARAN!’’

Tata je verovao da u životu postoje stvari i ljudi kojima se bez oklevanja mora reći ‘’NO PASARAN!’’

Stvari poput gluposti, banalnosti i usmerenosti. Zatim bezobrazluka, netolerancije i neravnopravnosti. Ljudi koji govore ono što ne misle i ne drže reč. Ljudi koji ne umeju da vole i dele. Ljudi koji ne osluškuju tanani takt situacije, tuđih želja i potreba. Ljudi kod kojih sve može da prođe.

Biti Dolores, biti Lola, značilo je želeti pasionirano, govoriti argumentovano, istupati odvažno, voleti bez zadrške i boriti se neprestano. Da bi se postalo Lolom valjalo je čitati neumereno i promišljati strpljivo, osluškivati svet oko sebe i razumevati ga slojevito. Biti odlučna i izdržljiva. Slobodna i svoja.

Kao Dolores Ibaruri. I kao sve ”Lole” ovog sveta koje jurišaju na barikade.

 Jurišala sam i ja ovog proleća.

Posle predsedničkih izbora. Posle krečenja murala.

Sve dok se Dolores u meni nije stišala i pokorila ritmu svakodnevice. Prestala da veruje da može i sme. Zanemela nad pitanjem ”Čemu sve to?”. Otvorila mapu svemira u potrazi za svojom zvezdom na koju će emigrirati. Geografske atlase više ne lista. Jer joj se sve češće čini da nema mesta na Zemlji na kome bi se sakrila. Od represije i bahatosti onih koji ne umeju da igraju pošteno.

Svi su utihnuli. Protesti, moji vršnjaci i njihove nekoć neustrašive ”Lole”. Svi sem mog tate koji još uvek odgovorno tvrdi da nas ne mogu zaustaviti.

Da budemo ono što jesmo – jer sjajni smo.

Da govorimo ono što mislimo – jer mislimo ispravno.

Da se vratimo na barikade jednog od ovih dana.

Tako da, pozdravio vas je moj tata.

Vas što vam glava para oblake čak i kad vam srce siđe u pete, uvereni da se snovi ostvaruju.

Vas što pod jaknom skrivate krila i krišom turpijate rešetke kaveza, uvereni da ćete jednog dana poleteti.