Chicken leg | Rahat Bahat Lokum Tvornica

Ovo je trebalo da bude priča o tetoviranju. Ono kad imaš deset godina i sav džeparac trošiš na Party žvake, jer imaju samolepljivu sličicu sa tetovažom. Kad na velikom odmoru hemijskom olovkom po podlaktici podebljavaš puškice za kontrolni iz fizike i nadimak simpatije iz sedmog tri. Kad imaš komšiju koji ima iscrtano sidro na levoj mišici i ime Ruža ispisano zelenim guseničastim slovima na desnoj, a žena mu se zove Mira. Ovo je trebalo da bude tipična priča o buntu i odmetništvu, a zapravo je priča o ljubavi.

U malom studiju skrivenom u jednom od pasaža Zmaj Jovine ulice, razgovarala sam sa Sonjom i Oskarom – maštarskim duom koji stoji iza jedinstvenog tattoo brenda ‘’Chicken leg’’. Ova priča koja je trebalo da bude o tetoviranju, a zapravo je o ljubavi, jeste njihova priča. Pustolovna i odvažna. Čudesna i iskrena. I sa srećnim krajem. Jer, pravim pričama i ne priliči ništa manje i drugačije.

Dakle, da počnemo onako kako pričama dolikuje. Bila jednom jedna Sonja koja je odlučila da se više ne zaljubljuje. Jedne noći zasula je gradske fasade grafitom ‘’Fuj, taj princ!’’ i jednom za svagda stavila tačku na tu gnusnu rabotu. Istovremeno, u drugom delu grada, jedan Oskar je ishitreno stavio tačku na pomisao da će ikada raditi išta kreativno. U skladu sa bajkolikim narativom, nedugo potom u tom istom gradu Sonja je srela Oskara. I ponovo počela da veruje u prinčeve. A Oskar je poverovao u magiju crtanja. I čiča miča, tek tad počinje priča! Kaobajagi o tetoviranju, a u stvari o ljubavi.

Kao školovana dizajnerka i opsesivni crtač, Sonja je Oskara učila crtanju. Perspektivi i proporciji, svetlu i senkama, punim i tankim linijama. Kako sama kaže ‘’Nismo imali neki poseban cilj. Znali smo samo da će biti mnogo srećniji ako radi ono što voli, a usmerenje će se nekako već iskristalizovati. I jeste. Samo nam je jednom prošlo kroz glavu ‘Oskar tetovira’ i to je bilo to.’’ Dobro, hajde, bilo je i toga da Sonji i Oskaru srce tandrče kad su zajedno, ali to nije jedino što ovu priču čini ljubavnom. Oskar dodaje ‘’Sonja me je pogurala u svet crtanja. Niko mi pre toga na taj način nije pomogao oko samopouzdanja. Bukvalno me je šutnula u dupe i rekla ‘Ti to možeš, dobar si!’ Bez nje se nikad ne bih bavio ovim.’’

A bavi se posvećeno, vešto i zaneseno, na svoju i radost zadovoljnih mušterija. U kolaboraciji sa Sonjom izgradio je stilski sveden i lako prepoznatljiv crtački izraz. Počeo je sa minimalističkom ilustracijom pileće nožice, da bi svoje telo uskoro pretvorio u neverovatnu likovnu vežbanku. Objasnio mi je da tetovaže predstavljaju individualni put. ‘’Kada gledam nečije tetovaže vidim njegove etape u životu, ključne momente možda. Greške. Uspehe. Vidim krv i znoj umetnika, njegovu posvećenost ili nedostatak iste, bol, smeh i olakšanje.’’ Na tetovažama koje Oskar nosi vide se etape njegovog crtačkog razvoja i evolucija sada već jasnog i autentičnog stila.

No, samo treniranje crtačke veštine nije dovoljno da bi jedan tattoo umetnik napredovao i crtice i tačkice pretvorio u magiju. Sonja i Oskar ne veruju u crtački realizam i puki transfer motiva sa interneta. Zahtevi klijenata se moraju ispoštovati, ali ne po cenu zanemarivanja sopstvenih crtačkih poriva i ideja. ‘’I dalje postoji raskorak’’ kaže Sonja ‘’jer naše napredovanje zavisi od klijenata, a oni nisu uvek spremni na eskperiment. Ali sustižemo se, jer uvek su tu ljudi koji nam veruju u potpunosti.’’

Kao svaka prava priča o ljubavi, ni ova nije bila jednostavna. Nije bilo šekspirovski tragično, niti samodestruktivno po Tolstojevom voznom redu, jer ipak je ova priča pomalo i o tetoviranju. Ali je imalo svojih uspona i padova. ‘’Išlo je lagano, bilo je teško. Bez sjaja i glamura. Sa suzama – i mojim, i njegovim. Sa nevericama od okoline, ali sa podrškom. Jer, šta će sa nama. Tako je počelo, ali se lepo razvijalo i sa svakim novim radom imali smo više iskustva i samopouzdanja. I više podrške koja je počela da stiže sa raznih strana. Sve je isto i dalje, u suštini. Samo je početak uvek ono što se posebno pamti.’’ Upravo zato je i njihov tattoo studio dobio naziv ‘’Chicken leg’’. Zato što se i pored brojnih tetovaža koje su zajedno osmislili, a Oskar iscrtao sebi i drugima, posebno pamti ona prva – par linijica povučenih zarad vežbe, koje su svi protumačili kao otisak pileće nožice.

Nakon dve godine rada, Sonja, Oskar i ‘’Pileća nožica’’ pored porodice i prijatelja imaju i desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. Bivših i budućih mušterija, kolega i poštovalaca. Željnoiščekujućih i oduševljenih. Sa smajlijima i isturenim palčevima za sve što rade. ‘’Svaki lajk, komentar ti znači sve. Jer neko je video tvoj rad, nešto tvoje najličnije. Nešto što si umom sagradio i preneo to na papir i kožu. I ako se to ljudima sviđa najsrećniji si na svetu.’’ zaključuje Oskar.

Kao što rekoh na početku, ovo je trebalo da bude priča o tetoviranju, a zapravo je priča o ljubavi. Ono kad te neko podstakne da postaneš najbolja verzija sebe. Kad radiš nešto što zaista voliš i kad to radiš zaista dobro. Kad drugi prepoznaju tvoj talenat i trud i zavole ono što radiš. Kad čitav postupak izrade tetovaže – od razgovora sa mušterijom do iscrtavanja – radiš s ljubavlju. Jer dobro znaš da tetovaže nisu vanvremenske i da sve u vezi sa njima može da zastari. I boja. I stil. I motiv. Sve sem ljubavi sa kojom su urađene. A nje kod Sonje, Oskara i ‘’Pileće nožice’’ ima na pretek.

Drago mi je što nisam imala hrabrosti da nakon razgovora sa Sonjom i Oskarom, sa sobom zauvek ponesem jedan od njihovih motiva. Jer, tada bi ova priča bila isključivo o tetoviranju. Što ne znači da neka naredna možda neće. Jer, teško je ostati ravnodušan pred ljubavlju s kojom postoje i rade, kao i elegantnom estetikom njihovih crteža. Ali kao i za svaku pravu ljubav, i za tetovažu treba mnogo hrabrosti i odlučnosti. U međuvremenu uživam u privremenom kafkijanskom motivu i transformaciji iz rahate u bahatu.

Ovu priču o ljubavi i tek pomalo o tetoviranju možete videti i uživo u ”Chicken leg”-u, u okviru showcase-a posvećenog drugom rođendanu studija. Fotografije i tekst biće izloženi do 17. maja. Potrebno je da se najavite Sonji i Oskaru i dogovorite vreme u kome biste ih posetili. Ne znam da li ćete sa izložbe izaći sa željom da se istetovirate. Ali sa željom da počnete da radite upravo ono što volite, pa i da vam zbog nekog srce tandrče, zasigurno