(”Svaka sličnost sa izvesnim ljudima i događajima je zlonamerna, a možda i nije. Sve je istinito, a naročito ono što se nije dogodilo.”)

ON: ”Mislio sam da te zovem da se vidimo, ali sam se onda predomislio. Sudeći po fejsbuku ti si non-stop na ekranizaciji postmodernog kineskog romana i otvaranju postdepresivne ekspresionističke izložbe. Pa sam pretpostavio da, ako te i pozovem, nećeš imati vremena. Da sam te pozvao, vodio bih te na sladoled sa ukusom vanile i višnje. Onaj koji poslastičar zove ”arabeska”, a za koji ja kažem ”karapandža”, pa se ti smeješ. Svratili bismo na poetsko veče onog tvog druga kome bih dobacivao da skrnavi Prevera, pa bi se ti opet smejala. Bacao bih fore i frcokle i ti bi se smejala, smejala i smejala. I možda bi konačno zaboravila onog što je lep, ozbiljan i odgovoran. Onog što nije dunstabanlija i mamlaz kao ja, ali ti se udvara jednako uporno kao ja. Pratio bih te do kuće i ti opet ne bi imala ključ od kapije. Preskakala bi ogradu nimalo graciozno, da ne kažem kao rekonvalescent s entuzijazmom Indijane Džounsa. Onda bih se ja smejao. Pa bi usledila tišina. Ali ovog puta se ne bi tako lako izvukla. Dva puta si me odbila, ali triput Bog pomaže. Zato bih te po poslednji put pitao: ako obećam da ću ići s tobom u crkvu u nedelju, hoćeš izaći sa mnom u petak uveče? Mislim, ako sam ti već toliko zabavan, hoćeš da se zabavljamo?”

ONA: ”Hoću.”