Volela bih da ova priča počinje u hotelu, na rubu kreveta na kome me je majka darivala sebi i svetu na grbaču – za uspomenu i dugo sećanje. U svetloj sobi sa pogledom na kej. Na reci koja se kurvala sa obalama svih većih evropskih gradova. Na reci koja je tonula lagano, teška od sopstvenog bluda.

Volela bih da se tog jutra po predvorju hotela sumanuto kotrljao čitav audio omaž-kolaž Djuka Elingtona. Sa navalom hladnog vazduha sa one iste reke. Prevejani zadah vetra – plućni enfizem grada. Kotrljajuće ”r” trombona, klarinet i fijuk.

Volela bih da sam detinjstvo provela crtajući po Ficdžeraldovim zgužvanim stranicama i odbačenim rukopisima. Sa resama umesto šiški i džepovima punim majčinih perli umesto klikera. Snena i čupava, krezava i kikotava.

Volela bih da sam se uspavljivala brojeći plesne korake u sobi prepunoj ljudi koji igraju čarlston i fokstrot. Dok se nebo osipa sazvežđima blještavih solitera s druge strane reke. Ritmičan bat potpetica, sudar kristalnih čaša, trake dima i žamor.

Volela bih da se ova priča ne završava u hotelu, na rubu kreveta s laptopom u krilu. Volela bih da je ova priča otkucana na Andervudovoj kucaćoj mašini – sa srdačnim pozdravima iz 1927-e. Volela bih da je ova priča moja.