Tu haljinu sam kupila od švercera. Na dve rate. Da je nosim sa natapiranom kosom, jarko nakarminisanim ustima i mačkastim naočarima. Za igranke i šik sedeljke. Međutim, ta haljina me je uporno preklinjala da je obučem za posao.

”Tamo ljudi pate, oboleli od predugačkih latinskih reči. Tamo ne smeš da se šepuriš i moraš po ceo dan da se kriješ ispod belog mantila. Tamo ti se neće dopasti.”

Onda je vapila da je obučem za sastanak.

”Na sastanak idem sa čovekom koji mi je jednom slomio srce. Biće nelagodno, s premalo reči i previše osećanja, sa mestimičnom oblačnošću i mogućim zahlađenjem. Tamo ti se neće dopasti.”

Ostala je uporna.

Nosila sam je na poslu i na sastanku. Trudila se da ostane smerna i da mi dokaže kako ona nije samo haljina za provode. Međutim, nije joj se dopalo. Na poslu je visila bezvoljno, tražila da zakopčam mantil, nagovarala me da pobegnemo pre kraja radnog vremena. Na sastanku me je žuljala, iskosila šavove od silnog vrpoljenja, mrštila se na srcelomnog čoveka. Onda se zaklela, svečano i pionirski, da će do sledeće igranke poslušno visiti u ormanu. Ali bar dva ofingera dalje od one s tilom, da je ne grebe. I nikako pored one crvene – jer ta je kalaštura koja tvrdi da je vodim u bolje provode.