”To što je k’o devojka rodila i da joj se ne zameri ”, govorila je baba teta ”Bila je mlada, pa je neki mangup prevario. Ali da J-A-Š-E biciklu kroz selo, da je ceo svet vidi – e to već nema smisla!” S neodobravanjem je odmeravala moju vernu poniku marke ”Violeta” i ulagala nadčovečanske napore da se ”Nova Annie Londonderry” i biciklizam izbrišu sa spiska mojih potencijalnih ”kad porastem” zanimanja.
Kako je krhkost osujetila moje vraški uporne i vratolomne pokušaje da postanem Korina Tanase, a mami ponestalo dijagnoza i inspiracije za opravdavanje mojih izostanaka sa krosa – odlučeno je da se neću baviti sportom. Postala sam devojčica sa tribina koja se provlači ispod kozlića, prepuštena atletskom podsmehu i tek povremenom sažaljivom pogledu nastavnika fizičkog.
Još uvek neupućena u lucidno-odvažnu filozofiju Ducija Simonovića, nisam shvatala da to što nemam predispozicije za bavljenje vrhunskim sportom ne znači da sportom uopšte ne mogu i ne treba da se bavim. Zgužvan i večito pri ruci u nekom od džepova, izveštaj iz školskog dispanzera kojim se oslobađam časova fiskulture, služio mi je kao legitiman izgovor da ne trčim ni za autobusima ni za momcima.
Jedino što sam na polju sportsko-rekreativnih aktivnosti isterala do kraja bio je bicikl. Zadihano verglajući i sumanuto pedalirajući. Sa srcem koje udara po rebrima kao po metalofonu i krajolikom koji se vijori sa paktregera kao zastava. Bez ruku i bez kočnica, sa povremenim oderotinama i par modrica. Možda u životu nisam baš tačno znala ”di teram”, ali na biciklu jesam – uvek i bez dvoumljenja.
Vernu poniku ”Violetu” odmenio je sedefasti brzinac – tadašnji simbol prestiža među vršnjacima i pouzdan znak da sam razred završila u pet-nula-nulaškom maniru i sa pohvalnicom za primereno vladanje. Časno penzionisanog brzinca pre par godina je dostojno odmenio jedan crveni retro vrag. Nabavljen za jeftine novce preko gastos importa, hvatač krivina po varoškim sokacima i pouzdan znak da hipsteri ne izumiru.
Sasvim nemarno tretiran, crveni retro vrag je ovogodišnju biciklističku sezonu dočekao musav od banatskog blata i pegav od rđe. I nije bilo tog zapiranja blatobrana koje bi njemu pomoglo. Njemu je bila potrebna estetska reanimacija. ”Pimpovanje” epopejskih razmera za kojim je crveni retro vrag vapio zaudaralo je na neizbežan finansijski krah koji sebi nisam mogla da priuštim.
No, vazda lajavi Facebook ubrzo je na mom newsfeed-u potkazao jednu od svojih dobro skrivanih stranica. Reč je o ”Pimp Your Bike” radionici u kojoj muzikalnim uhom pažljivo oslušnu vaš bicikl, hiruški precizno ga razlože na delove i šrafove, vešto ukolone kvar, šminkerski ”udare glanc” i još vas poduče svemu što ste želeli da znate o biciklima a niste imali koga da pitate.
Očas posla sam uhvatila krivinu u varoškoj prašini, pa smo se crveni retro vrag i ja našli u biciklističkoj radionici. Među šarenim ramovima, brkatim ”volanima” i rasparenim gumama dočekali su me Bojan, Željan, Dušan i Apu – aktivisti zrenjaninske omladinske razvojne organizacije ”ZORO”. Nasmejani, gostoljubivi i spremni da jednom zapuštenom dvotočkašu vrate stari sjaj.
Usledili su dani i dani besomučnog šmirglanja – guljenja dva sloja crvene farbe i tvrdoglavih naslaga rđe. Ili, da se otmeno izrazim, demistifikacija patine. Zatim sati i sati cakum-pakum poliranja niklovanih delova, uz ruke do lakata u mljackavoj i žvazbukastoj panol pasti i nokte srebrne od aluminijumske folije. A onda i detektivska potraga za odgovarajućom nijansom ružičaste farbe i retro biciklističkim aksesoarom.
U ”Pimp Your Bike” radionici važi pravilo da, bez obzira na krštenicu ispisanu hijeroglifama i metuzalemski radni staž, svaki ispravan deo može ponovo biti vraćen u upotrebu. Do velikih otkrića i pronalazaka dolazi se na internet otpadima, gradskim buvljacima i komšijskim podrumima i tavanima. Često i sami korisnici usluga radionice poklanjaju svoje bicikle koje više ne žele da voze ili nemaju gde da skladište – ”ucelo” ili u delovima.
Pored toga što svog dvotočkaša bez bojazni možete prepustiti veštini i kreativnosti majstora, u radionici možete raditi i samostalno. Bojan će vas upoznati sa anatomijom bicikla, Dušan će vas uputiti u tajne šniranja točka i drevnu veštinu pronalaženja zaturenog alata, a Željan će predložiti najbezbolniji estetski zahvat. Sve radioničarske usluge plaćate preko ”benefit box”-a, onoliko koliko smatrate da vrede ili koliko ste trenutno u mogućnosti.
Ove jeseni ”Pimp Your Bike” radionica pobedila je na konkursu ”Centrifuga” u okviru ”Superste” inicijative i osvojila sredstva za realizaciju projekta kroz koji će mladi imati priliku da učestvuju u edukativnim i praktičnim radionicama bicikliranja. A za sve zainteresovane građane ”Pimp Your Bike” organizuje dnevne i noćne biciklističke vožnje.
Što se mene tiče, biciklistička sezona tj. vrludanje po banatskoj pustari je za ovu godinu završeno. ”Barbie retro vrag” i prigodan outfit čekaju prve prolećne dane. Kao i moja resetovana Annie Londonderry karijera. U međuvremenu, uživajte u foto-zabeleškama i izrazima zahvalnosti svima koji su doprineli realizaciji ove priče!
Hvala ”novembarskom proleću” koje je omogućilo da se danima šepurim u ”just like Barbie” maniru.
Hvala Igoru što je preko gastos importa pronašao gume sa belim obodom.
Hvala Aleksi na majstorskim savetima.
Hvala Petru na šegrtovanju.
Hvala Nikoli na 120 km drumske pratnje i jednom šaljivom padu sa bicikla.
Hvala Bitangi koju manje-više simpatišem ovih dana što misli da sam slatka sa ružičastom beretkom.
Hvala Apuu na džuboks/beatbox upadicama koje su prekratile mučne sate šmirglanja i poliranja.
Hvala Bojanu, Željanu i Dušanu na velikom drugarstvu.
Hvala Milanu koji je strpljivo foto-beležio ovu biciklističku pustolovinu.
Sudelovali:
jedan retro vrag od bicikla, jedna vintage beretka, made in China majica, Fishbone sister haljina koja se odvažila da postane suknja, hulahopke ”Udarnik” made in Yugoslavia, cipele ”Bomax”
Kostim-dama/kucala 53 reči u minutu: Radmila Radojković
Foto-maestro: Milan Milićev / Happy Pixel
Pratite nas i na Facebook stranici – Rahat Bahat Lokum tvornica!