Adrian: ”Why do you wanna fight?”

Rocky: ”Because I can’t sing or dance.”

Tukli smo se goloruki. Nezgrapno i grubo. Do poderanih okovratnika i usta punih snega. Prišivali krvave mrlje na razdrljene zimske jakne i modre ordene prvog reda na rebra i potkolenice. Šutirali jedno drugom školsku torbu po blatnjavoj jaruzi. Razilazili se u bolnoj tišini ili uz režeće ”Jebaću ti mater sutra”.

Sutra. Prekosutra. I svakog narednog dana. Nedeljama mi je pravio sačekuše kod demoliranog transformatora. Da mi zabrani da prolazim njegovom ulicom. Da me upozori da su mi dani odbrojani. Kočoperan, neuhranjen i nevoljen. Mala ratoborna mašina podmazana tuđim gnevom i tuđom nemoći.

Nisam se plašila poraza, već odustajanja. Da ne ispadnem plačipička. Popišulja. Mamina princeza. Morala sam da se borim. Cokulom u cevanicu, indijanskom vatrom po podlaktici, prstom u oko, tvrdokoričenim atlasom po glavi. Budući izbačena iz školskog hora i nezainteresovana za folklornu sekciju, drugo mi nije ni preostajalo.

Tromesečje se bližilo kraju i on je brojao ”topove” i pedagoške ćuške umesto mojih preostalih zemaljskih dana. Nemoćan pred neočekivanim i istrajnim otporom, počeo je da uzmiče. ”Moj tata je jači od tvog tate!” keserio se prkosno kroz žičanu ogradu dok sam ja pobedonosno prolazila sredinom njegove ulice. Najvažnija lekcija u životu bila je savladana – B O R B A.

Lekcija koju svakodnevno rekapituliram i samoocenjujem se na školskoj skali od ”nedovoljnog” do ”odličnog”. Prosečna ocena: vrlo dobar. Bez obzira što su neke borbe okončane porazom. Uvek će biti prihvatljive i časne ”korpe” i mesta ”ispod crte”. Sve sem odustajanja i predaje na prvu loptu. A toliko je poprišta na kojima treba uzvratiti argumentom, znanjem i veštinom. Jer, pesničenje sam prerasla.

Ovih dana se borim protiv afirmacija za poneti, pozitivne psihologije s internet buvljaka i radosti s Coca-Cola-inih reklama. Borim se za svoju strepnju i setu. Zato što znam da imaju nešto bitno da mi poruče i da treba da ih saslušam – uz čaj i vanilice, na babinom rostfraj poslužavniku sa uštirkanim miljeom. Da ih ugostim kao starog prijatelja, a ne da ih panično teram sa mentalnog praga.

Borim se protiv skrolovanja u nedogled, opsesivno-kompulsivnog lajkovanja, postovanja iz navike i kampovanja po društvenim mrežama. Borim se za traku planinskog vazduha, par kilometara šetnje po jesenjem lišću i grumen nesputanosti u ono malo dragocenog slobodnog vremena. Borim se za neke obične stvari kao što su kuća sa vrtom, tandem bicikl, jedan sasvim čudesan momak i njegove gadne keruše sa prelepim imenima Hana i Buba.

A bude ”teških dana i jutra koja me ne vole”. Tad obučem svoju pohabanu Rocky Balboa trenerku i protrčim sredinom ulice kod demoliranog transformatora. Da se podsetim. Da se ohrabrim. Pevušim refren pesme ”Eye of the tiger”. Posve nemelodično i neritmično. Ali obećavajuće. Skoro pa pobedonosno.

Sudelovali:

pohabana Rocky Balboa trenerka, starke koje su pre/proživele srednjoškolske svirke, rukavice jedne divne Tanje – prve dame među bečkerečkim bokserima, ukradena kapa kojoj sam prišila tijaru

Kostim dama/kucala 53 reči u minutu: Radmila Radojković

Foto-maestro: Marko Ercegović

Posebno hvala Nemanji, Dori i neumornoj četvoronožnoj Skali na radosnom prepodnevu koje smo podelili na ravne časti!

Pratite nas i na Facebook stranici – Rahat Bahat Lokum tvornica!