”Znači, ovo moraš lično i urgentno da vidiš”, zaverenički sam izvirivala preko ivice telefona tipkajući poruku, ”Sedim tu i tu, kad ulazi ta i ta, a ona, neka-joj-se-svi-svemirski-imperatori-smiluju, i dalje fura isti ‘sliku Kurta Kobejna ljubim’ fazon koji je habala još u srednjoj. To je apsolutno tragično, ne?” Međutim, prošla je skoro decenija od završetka srednje škole i više ne šapućemo zajedljive opaske na tuđ račun za vreme velikog odmora. Ne jadamo se jedna drugoj na ”palubi” (tajna lokacija, strogo poverljivo), ne uhodimo simpatije sa razdaljine od petnaest koraka, ne gađamo fenserke sa vrha stepeništa rolnama toalet papira ukradenim iz profesorskog wc-a, ne sviramo u imaginarnom bendu ”Cherry Stone”. I nisam sigurna na koji od tri pod istim imenom umemorisana broja treba da pošaljem tu urgentno-apsolutno-tragičnu poruku. Jer, retko se čujemo i viđamo ta moja najbolja drugarica iz srednje škole i ja. No, svaki put kada se sretnemo, ponovo se vadi pohabani drugarski pasoš, grozničavo pretrčava granični prelaz i ulazi u prepoznatljivi krajolik kraljevstva tinejdž agonije.
Postoji još samo jedno mesto na kome se ta vrsta agonije iznova i iznova proživljava. Između bulevara jedne prednje (sa naznakom ”prošireno izdanje”) i jedne zadnje korice, na osamdesetak dvobojno iscrtanih strana prostire se jedan takav svet –
Svet duhova. Radi se o klasiku među
grafičkim novelama autora
Danijela Klouvsa koja je prvi put objavljena 1997., a kod nas se pojavila u ediciji Prvi izbor izdavačke kuće
”Komiko” 2012. godine. Posredstvom dve najbolje drugarice, tinejdžerke
Inid Koleslav i Rebeke Dopelmajer, Klouvs krajnje autentično iscrtava neizbežne čežnje, nedoumice i frustracije samospoznaje i odrastanja.
Inid i Rebeka su cinične pseudointelektualke, dežurne pljuvatorke tinejdž svakodnevice neimenovanog američkog grada devedesetih. Okovane lancima njegovih tržnih centara i restorana brze hrane i ozlojeđene njegovom učmalošću. Dok smišljaju šta će sa svojim post maturantskim životima, zbijaju praktične šale na račun tuđih. U besomučnoj potrazi za sopstvenim subkulturnim identitetom fascinirano uhode lokalne ekscentrike. Režu senzacionalizam sa malih ekrana na tanke šnite i sočno ga ispljunu već posle prvog zalogaja – uverene da su tako subverzivne. Preziru isfolirane gimnazijske kučke, japije, pozerski aktivizam, morone koji drljaju po gitari, sve što vole mladi i jednu Meloru. Dovoljno vickaste da vas vrbuju u svoj tabor i dovoljno džangrizave da vas izbace iz takta. I sasvim neuobičajeno ljupke da im progledate kroz prste. Možda nećete odobriti njihove (ne)velike post maturantske odluke, ali ćete biti beskrajno zahvalni što ste imali čast da upravo u njihovom društvu provedete još jedan letnji raspust tinejdž agonije.
Haljina: Šolaja. Hulahopke: Udarnik. Patike: no name.
Naočare: zaostavština Aleksandrovog hipster pradede.
Malo tvorničkog redizajna.
I umesto da pošaljem urgentnu i apsolutno-tragično-zajedljivu poruku sa početka teksta, elegantno sam izvukla nos iz ”tuđeg posla” i po ko zna koji put ga zagnjurila u Svet duhova. Dala oduška jalovoj nostalgiji za tinejdž agonijom i osmislila odevnu kombinaciju inspirisanu Inid Koleslav i brojnim modnim eksperimentima koje je sprovela u potrazi za svojim subkulturnim identitetom. Na klaustrofobičnom dnu praznog bazena u Bluntcard maniru ”I’m trapped in this horrible little town”.
Fotografija preuzeta sa sajta izdavačke kuće ”Komiko”
Uživajte u sopstvenoj čitalačkoj avanturi u Svetu duhova!
Kostim-dama/kucala 53 reči u minuti: Radmila Radojković
Foto-maestro: Aleksandar Solomun
0
0
0
0
0